Nadin je primetila da sam se prekrstio, blago se osmehnula i dodala -“nema razloga za brigu, videćeš… Lako ćeš se uklopiti i nadam se izdržati ceo ugovor, a posle je sve na tebi…”.
Dopratila me je do crew ofisa.
Ispred je, osim novih radnika, bilo jos mase ljudi, svi u civilu.
Ja sad ne znajući da je to koridor u kom putnici nemaju prava prisustva, pomišljam da su upravo oni.
I krećem da se smeškam. Tako su nam rekli u agenciji. To je sveto pismo na brodu, a ja kao pobožan čovek jel, reših odmah da se bacim na molitvu.
Ne treba da vam govorim da su me svi gledali kao i***ta .Čuvši dva poveća lika kako progovaraju nešto na meternjem mi jeziku, brzo sam shvatio zašto mi ovi “putnici” ne uzvraćaju istom merom.
Naravno, shvatio sam da je to posada, samo u civilu, a ovo je očigledno deo broda namenjen posadi.
Koliko sam bio uzbudjen, ni to što sam video da je ekipa putnika uglavnom u generaciji sa Pantelijom Topalovicem, nije mi značilo da ovde možda nešto nije u redu.
Bio je to prvi blam na brodu.
A bilo ih je, baš baš mnogo. Od nečega se mora početi, zar ne? Pomislio sam tad. Malo sam se zacrveneo i teraj dalje-ko te pita.
Dok sam čekao da dodjem na red, započeo sam priču sa ova dva pajzana.
Posle uobičajenih pitanja-ko si, šta si, odakle si, jedan od njih me upita:“Šta ćeš ovde”? Šok. Od zbunjenosti, uspeo sam samo da odgovorim nemušto: “A”?
Shvativsi da sam zbunjen, brzo je nastavio:”Brod je najveće zlo brate, ovde si samo rob, nemaš život, nemaš privatnost, svi te zaborave, svi te maltretiraju, a nadoknada za sve to-nikakava”.
Iako su me ove reči njegove zabrinule, trudio sam se da potisnem razmišljanje o tome što je rekao.
Kratko sam odgovorio:”Videćemo” i uhvatio se mobilnog, čisto da izbegnem dalje kukanje koje mi u ovom trenutku uopšte nije prijalo.
Moje ime je upravo bilo prozvano. Prilazim pultu koji je sličan nekom jeftinijem underground fast fudu u Rakovici, koji će kasnije biti mesto radosti i nestrpljenja, no o tome u nastavku.
Ljubazna, zgodna i preplanula Švabica, sa odličnim engleskim mi je zatražila fasciklu sa svim onim papirima.
Dok je pregledala sve, potrudila se da započne kakav takav dijalog. Uvek nasmejana i uvek raspoložena, za svakoga je imala po koju lepu reč.
To je jako teško inače, jer na brodu ima toliko teških i bezobzirnih ljudi, koji su u stanju da vas izbace iz takta jednim pokretom, jednom rečju ili pogledom.
Treba je odlikovati.
Posle provere svih papira, dobio sam nejmtag, bedz, broj kabine i masu nekih brošura koje bi trebalo da pročitam.Pročitao sam ih.
Barem one manjeg obima-dok sam čekao avion na Fiumicinu 3 sata u povratku kući.
Dobio sam i ličnog pratioca, koji će da me provede kroz brod, do kabine, shopa sa uniformom i malo upozna sa brodom.
Sekretario i još pajzano.
Pomislih-blago njemu, čovek na poziciji. Malo sam mu zavideo. Kasnije sam shvatio da je krpa zavidela magičnoj krpi, devojci za sve.
Uputili smo se ka shopu sa unformama, kaže prvo idemo tamo, ko zna ovaj babalu (budala) može da zatvori i od uniforme nema ništa, a to ne treba ni tebi ni meni.
Krećući se kroz koridor u pravcu prednjeg dela broda, pokazivao mi je-ovo je medical, ovo je kru supervisor, tamo su kabine, ovde su frizeri nadničari, ovo je drugi gangway, ovo je.. ono je…
Ja sam trčkarao za njim i prebacivao glavu sa jedne na drugu stranu, čas levo čas desno.
Probao sam da imam izraz face kao da sve razumem i sve pamtim. A osećao sam se kao dete u prvom razredu osnovne. Sišli smo konačno u samu utrobu broda i tu je bio prvi šok.
Pokupivši svu uniformu, saznao sam da cipele plaćamo odmah. Ja sam naravno imao samo evre, koje na brodu ne primaju. Inače od celih 300 koje sam imao u subotu uveče, u utorak ih je ostalo taman toliko da mogu da kupim karton Dos Ecos piva u kru baru - u prevodu šaka jada. Bukvalno. Kakav danak neiskustvu.
Pitao sam ljubazno Filipino matorca da mi da cipele pa da mi to kasnije odbiju od plate, priznajući da imam samo evre, na šta se čovek zacenuo kao da je ispred sebe video Monti Pajtona.
Sad sam se već iznervirao. Šta mi se, koji moj, ovaj zaostao u evoluciji smeje u facu, pomislio sam. Pare, no mani no šuz, brata for ju pare… Kakve pare? Imam samo evre, moze? Pomislio sam.
Sekretario je zamišljeno i filozofski posmatrao kako liftovi idu gore dole. Nisam želeo da ga prekidam iz tog nirvana stanja.
Pitao sam Filipinca kad mogu da dodjem i da pokupim te sejfti cipele, na šta mi je izdiktirao svoje radno vreme za narednih 72 kruzeva, mislim.
Nikad nije bio tu, kad god sam otišao.
Sa hrpom odeće u rukama, prišao sam svom vodiču i dobrotvoru, obazrivo. Tiho i pažljivo sam mu se obratio, plašeći se da ga ne presečem.
Lik je delovao kao da je u nekoj trećoj dimenziji. Čuknuo sam ga sad već po ramenu, čisto da mu stavim do znanja da možemo da nastavimo a i da izbegnemo scenu gde ja vise ne mogu da savladam napad smeha.
Nastavljamo dalje. Ulazimo u lift, odredište dek broj 8. Malo je falilo da taj broj zameni broj 13 po važnosti u mom životu kasnije.
Ipak, prevagnulo je što deck sa tim brojem ne postoji niti na jednom brodu. Spasio me kašnjenja nebrojeno puta.
Kaže moj vodič 'idemo prvo da ti pokažem kru bar i ostala mesta za razonodu i razbibrigu.' Najobičnija laž.
To na brodu postoji samo u priči. Sad smo se već kretali ubrzano, pošto je sekretario shvatio da mora da radi ti tajm.
Kretali smo se u slalomu - ovo je kru šop, ovo je bilioteka i dvd radnja, kru bar, a ono tamo pušačka zona - odzvanjalo mi je u ušima, pomislio sam da ovo moram da zapamtim odmah.
Nastavio je dalje u istom stilu, teretana, open dek, pa spuštanje na dek 4, opet koridor pa još objašnjenja.
Incinerejtor, piti menadzer, kambusa (liker store, kru sejl !), pa dalje ofiser mes, staf mes i konacno kru mes. Moja zlatno radno mesto.
Zastao sam da malo bolje bacim pogled na mesto koje će mi kasnije dušu izvaditi, ali me je moj vodič povukao kao što povlačite kera u parku koji je nanjušio nesto u travi.
”Žurimo brate, šta sad razgledaš, imaćeš vremena na pretek, neki 3,4 meseca, hahaha. Uostalom završili smo, da ti pokažem gde je kabina pa ja odoh da radim, a ti ionako imaš jos 3,4 sata do početka, pa dodji ovde i razlgedaj…”. Pomislih u sebi:”jel si ti čoveče duv’o lepak pa si tako nenormalan, ja ne znam ni šta je napred a šta nazad, a kamoli kako sam da dodjem iz kabine do kru mesa”.
Čudan neki lik.
Sekretario, alfa krpa broda.
