Kako se termin mog odlaska primicao , tako je rasla trema od nepoznatog. Konacno je dosao i taj dan kada sam se pozdravio sa drugarima , te sa roditeljima i devojkom otisao na aerodrom Nikola Tesla, na svoj prvi let ikada. Pokazao sam im dokumenta i preuzeo svoju kartu, nakon cega sam sa svojima seo cekajuci termin bordinga.
Cinilo mi se da ce mi biti lako pozdraviti se i okrenuti ledja svom dotadasnjem zivotu, odlazeci putem avanture i novog iskustva, ali to nije bilo tako.
Nikada mi u zivotu nije bilo teze nego kada sam prolazio gejt i mahao im, znajuci da ih necu videti narednih sest meseci.
To zaista treba doziveti, tada znas da si sada prepusten sam sebi i da umesto dotadasnjeg zivota “pod staklenim zvonom” ides u svet gde si niko i nista i gde te niko ne poznaje, gde novu pricu gradis od nule.
Vec prilikom ukrcavanja u avion upoznao sam nekoliko ljudi koji idu na isti brod kao i ja, sto mi je znacajno olaksalo sam put i ucinilo da se osecam koliko toliko sigurnije.
Prva stanica nam je bila Frankfurt, odakle sam se javio svojima i nastavio skoro dvadesetocasovni put ka Sijetlu, leteci iznad Danske, Grenlanda, Kanade i severa Sjedinjenih Drzava.
Po sletanju na ogromni aerodrom u Sijetlu, prosao sam brojne bezbednosne provere i dugacke redove za imigraciono da bi nakon toga krenuo ka mestu gde me ceka vozac satla koji vozi za Red Lion hotel. Po dolasku u hotel dobio sam kljuceve od dvokrevetne sobe i nekoliko vaucera za hranu od po 30 dolara, i rekli su mi da je moj cimer vec tamo.
Kada sam usao u sobu upoznao sam svog cimera Martina, kuvara iz Nemacke i zaista smo se dobro skontali.
Uskoro sam upoznao jos ljudi i sa njima zajedno isao u obliznji Wallmart, blejao na hotelskom bazenu, isao na klopu. Zaista sam proveo prelep dan u tom hotelu, ali ipak je postojao nekakav strah od toga sta me sutradan ceka na svom prvom brodskom radnom danu.
Nastavice se…