Princ na belom brodu
Cruise Ship Veteran
Registered
Online
Country: Srbija
Company: Carnival Cruise Lines
Hire Agency: e-mail 🙂
Occupation: Information Systems Manager
Ship: Liberty (prev. Victory, Fascination & Paradise)
Posts: 1081
Nisam siguran koliko je pametno da otvaram ovu temu, šta korisno može iz nje da proizađe, ali sam pomalo razočaran i začuđen sve češćom pojavom da muškarci na brodu plaču (za kućom, roditeljima itd). Evo, ovih dana se i na forumu dvoje-troje muških osoba izjasnilo da su plačljivci.
Možda to ima veze sa ukidanjem služenja vojske, možda ne; možda ima veze sa lošom ekonomskom situacijom kada mlad čovek nije u stanju da se osamostali na vreme (mada bi po meni u tom slučaju trebalo da ima razlog više da bude odlučan, da ima želju i potrebu da se roditeljima skine sa grbače, a ne da sedi kod kuće i ručka mamin pasulj).
Ali šta god da je u pitanju, moram ovo reći:
Bože, ljudi, koje ste vi pi*ke.
Za žene delimično i razumem, zbog tih njihovih PMS-ova i čega već, koji im sje*u unutrašnju hormonsku & logičku ravnotežu, one umeju da plaču i u normalnom okolnostima bez ikakvih razloga, ali zašto muško da plače? Za maminom suknjom? Maminim ručkom? Maminim džeparcem? Opranim gaćama u maminoj veš mašini?
Jeste li ikad bili van kuće (bez roditelja)? Živeli negde samostalno? Bili na nekom izletu? Letovanju? Na pecanju? U vojsci? Studirali u drugom gradu? Radili u drugom gradu? Stvarali svojom rukom? Bili odgovorni za sebe?
Da li je moguće da je odrasla osoba toliko vezana za mamu i tatu da plače kad se odvoji od njih?
Ne razumem.
Nastavak teme: “Muškarci” koji plaču na brodu